#11

MANEK

jesen/zima 2022.

MANEK broj 11 – Decentriranost pogleda: Kako do dostojanstvenog rada?

Jedanaesto izdanje časopisa MANEK predstavlja nastavak tema i diskusija koje smo otvorili u prethodnom broju. Stoga se brojevi 10 i 11 ovog časopisa mogu posmatrati i kao jedna specifična diskurzivna celina.

U ovom broju MANEK-a, nastavljamo sa novim borbama, dovodeći u vezu pitanje rada, roda i antikolonijalizma. Kampanja „Za dostojanstven rad u kulturi“, koju su inicirali Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije i Udruženje likovnih umetnika Srbije zajedno sa drugim reprezentativnim umetničkim udruženjima tokom druge polovine 2022. godine, sa idejom da se nastavi i tokom 2023, predstavlja nastavak borbi mnogobrojnih radnica i radnika u sektoru kulture za bolje uslove rada, započetih solidarnim organizovanjem tokom perioda pandemije, a nastavljenim i u postpandemijskom svetu. Pitanje (plaćenog) rada, sigurnih radnih uslova, neophodnosti zdravstvene zaštite, penzionog osiguranja, potrebe za slobodnim vremenom, plaćenim odmorom i dokolicom postale su primarne teme oko kojih se gradila svest o neophodnosti udruživanja i organizovanja. Da je svaki segment aktivnosti izvedene u procesu pripreme određenog umetničkog rada, projektne i/ili programske aktivnosti, njene pripreme i realizacije, rad kao i bilo koji drugi rad, postalo je sve jasnije i sve očiglednije.

O kampanji „Za dostojanstven rad“ piše Milica Pekić, koja u tekstu obrazlaže razloge pokretanja kampanje, dok u svom tekstu „Gde nema novca – tu su žene“ Tatjana Nikolić i Ksenija Đurović, analiziraju rodnu dimenziju problema govoreći o različitim oblicima nasilja sa kojima se dodatno suočavaju žene koje rade u sektoru kulture. Uvodeći pojam kolonijalnosti u razmišljanje o strukturnom i institucionalnom nasilju, povezujemo ga sa društvenim, ekonomskim i kulturnim odnosima koji su oblikovali svet tokom proteklih vekova. Upravo kroz ovakvo shvatanje pojma kolonijalnosti, Ana Sladojević analizira kako delovanje kolonijalnosti znanja omogućava da se sprovodi takvo nasilje, sa posebnom pažnjom na instituciju muzeja.

Decentriranost pogleda je višeznačan pojam, i kao takav od suštinskog je značaja kada se misli mesto i funkcija nezavisne kulturne scene u Srbiji. Govoreći o decentralizaciji kao nužnom apsektu svake (nacionalne) kulturne politike, koja je, makar na nominalnom nivou, od važnosti i aktuelnom Ministarstvu kulture, ona ne bi smela da podrazumeva samo određeno „izmeštanje“ kulturno-umetničke proizvodnje iz centra ka „periferiji“ već i niz drugih društveno-političkih praksi s tim u vezi. O tome šta znači jedan „nezavisni“ kulturni centar u Kruševcu, kako se gradi i šta znači za ljude u tom gradu, piše Kaća Dimitrijević o građenju alternativnog kulturnog centra „Gnezdo“. Na primeru književnog festivala „Na pola puta“ Ružica Marjanović objašnjava kako inicijativa malog broja posvećenih entuzijasta može da pokrene lavinu „decentriranog“ znanja koja povezuje generacije srednjoškolaca i srednjoškolki, sugrađana i sugrađanki grada Užica, i savremene (post)jugoslovenske književnosti. Decentriranost kulturno-umetničke proizvodnje nas vodi i do pitanja šta su to kulturne potrebe specifične lokalne zajednice? Kako se ona definiše i kako ih u praksi sprovodi? Na primeru nekoliko lokalnih biblioteka Ivana Jovanović Arsić pokušava da artikuliše „novu“ ulogu javnih biblioteka kao mesta okupljanja lokalne zajednice.

Konačno, o jednom od programa ovogodišnjeg festivala „Na sopstveni pogon“, predstavi „Marija Ručara“ u izvođenju Hleb teatra za MANEK 11 piše i Sanja Krsmanović Tasić. Njen tekst dodatno povezuje mnoštvo tema pokrenutih u prethodnom broju MANEK-a, od novih borbi u sektoru kulture, važnosti organizovanja kulturnih radnica i radnika, menjanja narativa o konceptu rada u sferi umetnosti i kulture, pa do šire shvaćenog statusa rada u našem društvu i koliko se polja radne eksploatacije prepliću u različitim društvenim segmentima, ali i istorijski.

Stoga se čini da i tekst Tare Rukeci o umetničkoj praksi Zrenjaninskog socijalnog foruma i njihovog radničkog video-kluba precizno dopunjuje poslednji tematski segment ovog broja MANEK-a, povezujući teme umetnosti i politike, iz perspektive radnika i radnica koji umetničku proizvodnju koriste (i) kao specifičan „alat“ u političkom obrazovanju, ali i organizovanju radnica i radnika, u jačanju postojećih radničkih borbi, njihovom povezivanju i političkom artikulisanju.

Konačno, kroz Manekovu Galeriju donosimo umetničke radove koji se indirektno ili direktno bave mnoštvom tema koje obrađujemo u ovom broju.

Manek 11 je uredila Vida Knežević zajedno sa Lavom Mrenovićem, urednik fotografije je Luka Knežević Strika, a časopis je grafički oblikovao Mane Radmanović.  Za lekturu je odgovoran Đorđe Božović, a koordinaciju je vodio Luka Knežević Strika.

Elektronsko izdanje možete preuzeti OVDE, dok je štampano izdanje dostupno u Kulturnom centru Magacin (Kraljevića Marka 4, Beograd).

 Nebojša Yamasaki Vukelić je autor rada na naslovnoj strani.

Časopis su finansijski podržali Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, Fondacija za otvoreno društvo, Fondacija Hajnrih Bel i Erasmus+ program Evropske unije.