PO ČIJOJ MERI KROJIMO KULTURU?
Trend urušavanja i siromašenja oblasti života koje oplemenjuju duh, kao što su kultura i umetnost, ne jenjava, a sistem kulture razgrađuje se kontinuirano, od vrha do dna i dijagonalno. Kulturi u Srbiji jednako prete i besparica i nekontrolisana komercijalizacija i preplitanje nadležnosti i izbegavanje odgovornosti, dok dva kulturna oka u glavi države ostaju zagledana svako u sebe – jedno u ministra, drugo u premijerku; prvo uglavnom bez ikakve ideje u vezi s kulturom, drugo sa ambicioznim tržišnim idejama i nejasnim „prečicama” do bogate kultur-pijace (na kojoj ćemo ili skupo prodati kožu ili ostati i bez „ovo malo duše”); oba oka, čini se, gledaju daleko od stvarnih potreba i problema s kojima se kultura u Srbiji suočava godinama unazad, bilo da je reč o institucijama, organizacijama, radnicima u kulturi, publici… Novi Manek u udarnim temama rasvetljava ova pitanja, pišući o sve složenijem fenomenu preplitanja nadležnosti, odnosno izbegavanja odgovornosti za brojne probleme u kulturi, o inicijativi „odozgo” o razvoju kreativnih industrija kao čarobnom rešenju, ali i o tome kako izostanak kulturne politike i strategije razvoja, kao i politizacija društva negativno utiču na lokalne kulturne politike, čije izvorište treba da je „odozdo“. U Maneku čitajte i o potrebi dijaloga o problemima u kulturi, na primeru slovenačke nezavisne scene, ali i o posledicama njegovog odsustva i jačanja disonanci, na primeru unutrašnjih odnosa u NKSS.
